Previše sam radila, davala se svima, žurila, putovala, izlazila, sretala se sa ljudima….dok se nisam zapitala: “Od čega bežiš? Zbog čega ne staješ? Šta ćeš videti ako se zaustaviš? S čime ćeš se suočiti?”
PRAZNINOM!!!
U sebi…svom životu….svom srcu…..svojoj duši.
Teško je bilo to spoznati i priznati.
Izletela je senka iz tame, dugo skrivana od sopstvenih očiju.
Znala sam da moram samo jedno – STATI.
Prestati da se zavaravam i pogledati sebi u oči.
A one su bile bez sjaja, boje, tužne i često sa suzama.
Oči su ogledalo duše, takva je bila i moja duša.
Prolazila sam teške trenutke, dane i noći, kroz puteve promene.
Srela sam se sa prošlošću, kako bih ponovo imala budućnost.
Postigla sam balans u mom malom, jednostavnom životu.
Leo mi je pokazao šta je bezuslovna ljubav i otvorio me prema njoj.
Posao koji radim i obožavam smanjila sam na pola.
Ponovo imam vremena da hodam nogu pred nogu, slušam ptice i tišinu i uživam u trenutku.
Neprocenjivo.
Ne postoji novac za koji bih prodala ovaj osećaj.
Zbog čega sve ovo pišem?
Moj najveći uspeh – postala sam SLOBODNA.
Kako i kada se to dogodilo?
Kada sam se oslobodila OČEKIVANJA.
Očekivanja od sina, brata, prijatelja, partnera….
I najvažnije, očekivanja od sebe same.
Prestala sam da očekujem da budem perfektna, najbolja, da ispunjavam očekivanja drugih….
Bez očekivanja od bilo koga i bilo čega.
Oprostila sam sebi i drugima učinjeno.
Sve što dobijem je neočekivano.
Mogu sve i ne trebam nista.
Ni od tebe ne očekujem ništa, osim neočekivanog.
U našem svetu, daleko od svakodnevnice, života, odnosa…
Postajem ono što jesam….autentična…i mala devojčica…. i strasna žena….iskrena do bola…u domu svoje duše.
