Ograničeno kretanje.
Zatvorila sam se u stan.
Otvorila mi se duboka pora.
Otvorila sam kofer uspomena i krenula je lavina vremeplova.
Orkasnki udari emocija.
Gde su se skrile sve godine i uredno spakovane decenije na različitim destinacijama i kartama sa isteklim rokovima?Kako su se upakovale u protekli život i oživele sada….baš kada je on stao?
Razbilo me u detalje… na polovine i frtalje.
Rasturilo do suštine i najdublje dubine.
Srozalo me do dna gde je tmuša i tma.
Rascepilo mi dušu i telo i obojilo sve crno-belo.
Porazilo mi je nadu i sve one koji me kradu.
Otvorilo mi je rane, oparalo zašivene dane.
Amputiralo mi je javu i otvorilo zaboravljenu bol staru.
Zakovalo mi je osmeh.
Prošla sam pustinju gde jedina voda bejahu moje suze.
Sve sam poklonila drugima, osim onoga što je bilo zaista moje.
Tražila sam zapis svoje duše.
Ne optužujem nikoga.
Hteli su najbolje.Ja sam ta koja je bežala.
Pobegla sam od sebe tebi… pa od tebe nekud.. da bih se vratila sebi.
Vrtim se u krug.Trčim u mestu.
Sve je ostalo u onoj sobi za ptice slomljenih krila.
“Dođi sebi, dok još imaš kome.”
Nemam više tapiju na tugu i nepodnošljivu misao tegobnih prošlih vremena.
Volela bih da te vidim, jer nije isto hodati zemljom i leteti nebom.
Bio si moje htenje.
Probudila sam se u hramu mozga sopstvenog srca.
Blagosiljam moje ispružene ruke prema Suncu.
O Bože, hvala ti na jačini mojih slabosti!
Neću život u tuđim očima.
Pobedila je prevelika doza vere i mere.
I MENE
!
