Govorili su mi: “Još jedna pogrešna odluka”.
Donosila sam i pogrešne odluke.
Ne dopuštajući da život odluči za mene.
Živela svoje želje.
Šta je trebalo?
Da odustanem od sopstvenog života?
Radim što očekuju od mene?
Ako treba nekome da budem verna, BIĆU VERNA SEBI!
To sam i bila.
Nazivali su to tvrdoglavošću.
Bila sam verna i svojoj porodici, partnerima, poslu, prijateljima…
Mnogi od njih, nisu meni.
Išla uvek dalje.
Iskusila patnju, velike uspone i padove.
Padovi su prethodili uspesima.
Čuvala neupotrebljivo, misleći, biću srećnija.
Nisam želela gledati ruševine svog sveta…
Važnija forma od suštine.
Iskušavana do sopstvenih granica.
Nekoliko puta umrla.
Moja linija života bila je ravna.
Vratila sam joj oscilacije.
TEŠKO JE KADA UMRETE, A OSTANETE ŽIVI.
Vaskrsla i krenula iz početka.
Niko mi nije davao šanse.
Preživela sam sve ljubavi, besparice, rastanke…
Preživela i sebe.
I prošla pustinju u kojoj jedina voda bejahu, moje suze.
Žalim tolikog vremena traganja za sobom samom.
I za ljubavlju.
Srećna, zbog spoznaje da je ljubav u meni.
Žurim polako, kao da nigde neću ni stići.
Još verujem u zaljubljenost u neznanca.
Savršenstvo nesavršenog.
I dok ćutim, govorim.
I kad spavam, budna sam.
I daleko, blizu sam.
I tužna, srećna sam.
Jer, JA sam SVOJA!
