Ušla sam u pekaru da kupim hleb. Ispred mene čovek srednjih godina.
„Molim parče Moskva šnita“- izgovorio je tihim glasom, pružajući tačno prebrojan, sitan novac. Osetila sam neku blagost u tome što je izgovorio. Skrenuo mi je pažnju njegov izgled. Jakna sa kapuljačom preko glave i nekoliko torbi, pored njegovih nogu. Bilo mi je jasno da je beskućnik. Zbunilo me je što za doručak jede tortu.
„Izaberite šta još želite, da pojedete za doručak“ – rekla sam mu, kada sam došla na red, a on se sklonio u stranu da pojede svoju tortu.
„Neka, hvala, nije potrebno, ovo mi je dovoljno.“
Kako sam insistirala da uzme još nešto, pitao je: „Može li još jedno parče Moskva šnita?“
„Naravno“- rekla sam, platila i izašla zbunjena.
Nakon nekoliko dana videla sam ga ponovo, kako sedi na svojim torbama u blizini ulaza u pekaru. U pogledu su mu se videli stid i tuga.
Ušla sam pekaru i kupila dva parčeta Moskva šnita, za njega. Prodavačice su mi rekle da je tu svakodnevno. Pričao im je da je pobegao iz Moskve, zbog mobilizacije. Nema nikoga, spava na ulici i često pita njih, da li imaju neki posao za njega u pekari? Ljudi mu daju novac i kada sakupi dovoljno, isključivo kupuje Moskva šnit tortu. Pitale su ga zbog čega jede samo to? „Podseća me na moj dom. Dok jedem uživam, vraćaju mi se divne slike mog grada i kao da sam tamo“ – pojasnio je.
Baš me je dotakla njegova priča.
Kada sam izašla iz pekare, spustila sam bez reči kutiju sa tortom i novac, na njegovu torbu. Bilo mi je suvišno, reći bilo šta.
„Spasiba ,spasiba..“ reči i suze njegove…
Hrana je lek za dušu i pruža mu, na kratko, osećaj koji mu nedostaje❣️
