PODELITE ZAGRLJAJ S DECOM IZ ZVEČANSKE
Da li ste nekada posetili decu u Zvečanskoj? Njima nedostaje ljubav, jer nema ko da ih voli. U svakome od njih je uplašena dušica, željna ljubavi.
Prve koučing sesije sam radila s decom bez roditeljskog staranja iz Zvečanske 52. Oni su trebali mene. I ja sam trebala njih. Nekoliko meseci ranije, moj sin je otišao da živi u Ameriku. Činilo mi se kao da su svi oni, na neki način, postali moja deca.
Imali su svoje termine i dane u nedelji kada su dolazili. Sve za njih bilo je od srca i besplatno.
Želeli su da budu uspešni i srećni. Da se oslobode opterećujućih, proživljenih, stresnih doživljaja.
Da ne strahuju. Da ih neko voli. Da budu nekome važni. Da budu srećni i imaju svoj dom. Tako mladi, a već ljudi.
Splet životnih okolonosti doveo ih je u Dom. Činili su jednu veliku porodicu. Posedovali su ili jako razvijenu empatiju i razumevanje za druge, ili su bili potpuno bez emocija.
Tražili su u svim ljudima sličnost sa svojim znanim i neznanim roditeljima. Rasli su i razvijali sebe, uz moju podršku. Bilo im je važno to što radimo. I oni su meni, bili važni.
Napuštena deca sve doživljavaju emotivnije i dublje. Mogu biti i najtužnija i najradosnija.
Neki su se sada već osamostalili i postali svoji ljudi. I dalje smo u kontaktu. Jave mi se povremeno.
Pitaju za savet, pričaju o svojim ljubavima, planovima, poslu…
Znate zbog čega sam napisala ovaj tekst? Zbog najlepše novogodišnje čestitke koju sam dobila. Doneli su je lično i ostavili ispred mojih vrata. Sami su napravili tu divnu čestitku, satkanu od bezbroj ruku. Napisali su:
“Našoj dragoj doktorki Vesni, želimo sve najbolje u Novoj godini. Da nam bude zdrava, dobra i tako fina. Da bude zaljubljena i srećna i da i dalje radi sa nama, uz jedno VELIKO HVALA, što je uvek bila uz nas!
Njena deca, mladi iz Zvečanske 52.”
Posetite ih. Razgovarajte s njima. Osetiće se važnim. Pokažite im svoju ljubav, vratiće vam višestruko.
Život i sreću čine sitnice, a sitnice čine nas. Vaše malo, nekome je mnogo!
