Nije mi važno koliko novca imam, želim znati jesam li srećna.
Ne zanima me koliko imam godina, želim videti kako ih živim.
Ne težim da budem na vrhu, hoću da vidim jesam li “živa”.
Nije mi važno ko su mi priajtelji, želim znati da li ih imam.
Ne zanima me ko sam postala, želim videti jesam li sebi verna ostala.
Ne težim da imam partnera, hoću hrabrost za ljubav, kao Venera.
Nije mi važno koga poznajem, želim znati dokle sam dospela.
Ne zanima me laž praznine u sebi, želim draž onoga u tebi.
Ne težim više da budem jaka, molim se samo još, da postanem “baka”.
Nije mi važno da budem među ljudima, želim znati jesam li s njima.
Ne zanima više da odlazim, želim da oprostim.
Ne težim više da budem tvoja, svoja…hoću samo da budem JA.
I tako…
Kada utihnu reči i osetim talase koji kupaju moje telo.
So otvori nezaceljenu ranu i krene krv…
Vetar rastera misli u etar.
Unutrašnji govornik pošalje u zaborav sve ispričane priče.
I ja se povežem sa dušom, “hramom”svoga bića i spoznam da…
Moja generacija odavno je desetkovana.
Ostali su ljudi bez smisla i svrhe.
Životare i ne osećaju se živima.
Odakle mi hrabrost da stalno počinjem?
Gde se isključujem?
Vreme je da prestanem.
Zbog sebe… vas… i svih koje volim.
