MALIBU – Kalifornija
Privlače me velika prostranstva… ravnica, okeans, pirinčanih polja, ljudske duše, neba…
Mesta gde nema granica i znaju se pravila kada se u njima biva. Istovremeno su i pitoma i divlja, poznata i magično tajnovita, za jedinstveni let bez krila.
Utisnulo se to u DNK moga bića, odrastajući u Vojvodini dobrodušnih ljudi i zemlje od koje sam pravila topove od blata.
Sada sam na okeanu, u smiraj dana i premda je Tihi… ipak odzvanja čitavim Univerzumom, jedinstveni šum njegovih talasa sa ritmom moga srca.
Udišem vazduh sa ukusom soli, kroz izmaglicu kapljica vode, raspršenih oko mog tela.
Lagano silazi Sunce zaranjajući u zelenilo vode… i moje oči, slične boje, prate taj put spoznaje beskrajne lepote tajanstvenih dubina.
Sve je nekako lako, … bez gravitacije.
Možda zbog vetra koji kroti talase i nosi ptice u letu.
Kundera i njegova “nepodnošljiva lakoća življenja” kao su ovde, … na pravom mestu.
Vreme je stalo… i svet… i sve u njemu.
Zastala sam i ja, … svesno, … da bih osetila ovaj trenutak, … i moj život u njemu.
Zahvalna na svemu🙏💓!
