I ponovo sam obula patike za letenje.
Ostavila svoje godine pred nepoznatim vratima.
Oslobodila se zidina jubavi.
Otvorila kavez sopstvenog srca.
Putovala kroz Galaksiju emocija.
Bio je to i najkraći i najduži put.
Prečice su putevl zaobilazni.
Žurila sam polako.
Tako polako da se činilo da nikud i ne idem i da nigde nikada neću stići.
Ja rastem sa zvezdama.
I nije svejedno da li ćutim u svom kutku sveta.
Sećam se kako sam želela sve, baš sve, da stavim u tu jednu noć.
Da nađem ključ odaje u kojoj obitava moja duša.
Da uđe sloboda.
Da budem svoja.
Možda i…..
Govorila sam sebi: “Jaka si. Možeš ti to!”
I tako, naučih da imam i ono što nemam.
Moje nemanje beše mi veće od nečijeg imanja.
Bila je to mera mog nesavršenstva i moje moguće savršenosti.
Slobodna ptica je najvernije biće na svetu.
Otvorila sam kavez.
