Ja, uspešna direktorka, sa odličnom platom i rejtingom.
Spakovala sam stvari i izašla rekavši: “Ovde, nikada više!”
Ipak… vratila sam se nakon 17 godina… po potvrdu o minulom radu.
Nekada velika, liderska Kompanija, formalna i bez suštine, hladna, upakovana u lažne osmehe i manipulacije sa savršenim travnjacima i kabinetima.
Vođena arogantnim apsolutizmom, patološke narcisoidnosti i velike kupovne moći.
Sve je bilo na prodaju, cena nije bila upitna.
Velika scena, dobra gluma, loša režija i … predstava je doživela krah.
Glavni glumac je… se…preigrao.
Sklonili su ga sa scene.
Korov, otpala kvaka ulaznih vrata, hladnoća i popucala stakla.
Krhotine nekadašnjeg “carstva”, s rđom na metalu i dušama, sakupljene na gomili propalih automobila na parkingu.
Razbijen znak na krovu zgrade i farsa nedodirljivih.
U glavnom, neurednom kabinetu sada “gazduju” dva pomeranca i stečajni upravnici.
Glavni glumac je i dalje tu… dole… u magacinu, bez angažmana.
U životu, kad bi mi bilo hladno, ogrnula bih se sopstvenim smislom.
Postojala sam i znala da je ceo svet u meni, samo je trebalo da ga stvorim.
I danas ga imam.
Od svog života stvorih čaroliju, jer sam uvek sledila samo sebe.
